U monogim Kur'anskim ajetima Bog spominje kako vernici – čak i oni koji su najbogobojazniji – mogu zgrešiti. U jednom ajetu Bog objavljuje:
Reci: "O robovi moji koji ste se prema sebi ogrešili, ne gubite nadu u Božiju milost! Bog će, sigurno, sve grehe oprostiti; On, doista, mnogo prašta i On je milostiv." (Sura az-Zumar; 53)
To sigurno olakšava srca vernika koji su zgrešili i koji bi mogli osećati veliko kajanje, tugu i krivicu.
Bog je ostavio toliko širok prostor za greške ljudskih bića da je obećao da će ih oprostiti sve, bez izuzetka, ako se ta osoba pokaje i popravi ono što je učinila.
Ali uprkos mnogim utehama danim u Kur'anu, koje osvežavaju duh i daju nadu, mnogi ljudi ne priznaju da prave greške. I pored radosnih vesti koje najavljuje Kur'an, nakon što počine grešku oni postaju svladani očajem i postaju nervozni i nemoćni.
Pojedinci koji odbijaju priznati greške koje su počinili zbog ponosa i arogancije, duboko su ožalošćeni onim što su učinili. Oni teško prihvataju činjenicu da su i oni bića koja mogu zgrešiti i donositi pogrešne odluke, i čiji postupci i reči mogu biti neispravni.
Oni ne smatraju da savršenstvo i nepogrešivost pripadaju samo Bogu. Oni i sami žele biti savršeni. Ali ne mogu, i činjenica da su neki njihovi stavovi pogrešni (usprkos njihovoj želji da to ne bude tako) baca ih u očaj.
Vernik oseća duboki mir prihvatajući svoju nesavršenost i bespomoćnost u odnosu na Boga, i nikada ne tvrdi da je bezgrešan.
Treba zapamtiti da sklonost ka greškama i gresima – bez obzira koliko je neko strog vernik – čini čoveka svesnijim Božijeg savršenstva. Osoba može postići savršenstvo samo kada iskusi nesavršenost.
Svest o svojim nedostacima i slabostima dopušta mu da više ceni apsolutno savršenstvo Boga.
