KUR'AN NAM NAREĐUJE DA BUDEMO PAŽLJIVI I SAOSEĆAJNI PREMA ISKRENIM JEVREJIMA I HRIŠĆANIMA
Harun YahyaMuslimani veruju u sve poslanike koje je Allah poslao pre nešeg poslanika (savs), vole ih i poštuju jednako. Također, oni gaje duboku ljubav i poštovanje prema onim ljudima koji su istinski bili naklonjeni pravim poslanicima i koji su štitili istinu zajedno s njima. Ajeti iz Kur'ana koji govore o ljudima koji su pripadali narodima ovih poslanika su sledeći:
O vernici, pomozite Allahovu veru, kao što su učenici rekli: "Mi ćemo pomoći Allahovu veru!" – kad ih je Isa, sin Merjemin, upitao: "Hoćete li me pomoći Allaha radi?" I neki od sinova Israilovih su poverovali, a drugi nisu, pa smo Mi one koji su poverovali – protiv neprijatelja njihova pomogli, i oni su pobedili. (Sura as-Saff, 14) |
... Ima ispravnih sledbenika Knjige koji po svu noć Allahove ajete čitaju i mole se; oni u Allaha i u onaj svijet veruju i traže da se čine dobra dela, a od nevaljalih odvraćaju i jedva čekaju da učine dobročinstvo; – oni su čestiti; bilo kakvo dobro da urade, biće za nj nagrađeni. – A Allah dobro zna one koji se Njega boje. (Sura Al ‘Imran, 113-115) |
Zbog toga što se muslimani ponašaju onako kako Kur'an i Sunnet našeg poslanika (savs) nalažu, oni vole sledbenike Knjige. Osećaju naklonost prema onima koji su ostali odani Allahovu poslaniku i misiji koja mu je poverna. Iz tih razloga ne dolazi u obzir da musliman koji veruje u Allaha i Njegovu Knjigu ikada iznosi antisemitske stavove. Zbog toga je pogrešno biti antisemit, drugim rečima mrziti iskrene jevreje koji se pokoravaju poslaniku Musau (as) i njegovoj misiji. Protivno je Kur'anu osećati mržnju prema Izraelćanima zato što žive u skladu sa Torom koju im je objavio Allah preko poslanika Musaa (as). Takav moralni koncept vodi do toga da osoba prestaje da bude musliman.
Ono što je bitno za nas jeste stav našeg poslanika (savs), koji se svojevremeno prema jevrejima koji veruju u Boga uvek odnosio s velikom razumevanjem i pravednošću. Sledbenici Knjige su u vreme našeg poslanika (savs) bili tretirani samilosno, kao i u vreme četiri prve kalife koji su ga nasledili. Oni su ove ljude pazili i čuvali, te su pravedno štitili njihova prava. Naš poslanik (savs) ih je i pozivao da pređu na islam ali im je i dozvoljavao da žive u skladu sa pravilima svoje vere.
Ako se, sledeći Kur'an, prema sledbenicima Knjige trebalo ponašati neprijateljski, onda bi prvi čovek koji bi se tako ponašao bio zasigurno naš poslanik (savs) lično. Činjenica je, međutim, a to potvrđuju i istorijski dokumenti, da se u vreme našeg poslanika (savs) i kalifa koji su došli posle njega, iskrenim jevrejima i drugim sledbenicima Knjige koji su zatražili utočište kod muslimana, želeli zaštitu, te se nisu borili protiv njih, uvek odnosili zaštitnički i s ljubavlju. (Više detalja možete pročitati ovde.)
Allah ovo razjašnjava u sledećim ajetima:
Allah vam ne zabranjuje da činite dobro i da budete pravedni prema onima koji ne ratuju protiv vas zbog vere i koji vas iz zavičaja vašeg ne izgone – Allah, zaista, voli one koji su pravični. (Sura al-Mumtahana, 8) |
Oni koji su verovali, pa i oni koji su bili jevreji, i sabejci, i hrišćani – oni koji su u Allaha i u onaj svet verovali i dobra dela činili – ničega se oni neće bojati i ni za čim oni neće tugovati. (Sura al-Ma’ida, 69) |
Zbog ovoga su, prema Kur'anskim ajetima, nevernici i mnogobošci oni protiv kojih se muslimani moraju boriti da pobede u intelektualnoj borbi, kako u vreme našeg poslanika (savs) tako i danas, a ne protiv iskrenih vernika. Naš poslanik (savs) se nikada nije borio protiv iskrenih jevreja i hrišćana koji su verovali u Jedog Boga. Poslanik (savs) i njegovi drugovi borili su se samo protiv nevernika i onih pagana i licemera koji su činili sve što je bilo u njihovoj moći, fizički i psihički, da naškode muslimanima i da ih spreče da šire veru i da zaustave muslimane u verovanju.
Posmatrajući bitke našeg poslanika (savs), uočit ćemo da su uvek bile odbrambenog tipa. Drugim rečima, poslanik (savs) nikada nije ulazio u rat sa onima koji rat nisu objavili njemu, niti je nastavljao borbu protiv onih koji su zaželeli primirje ili okončanje rata. Naš poslanik (savs) je ostao potpuno odan uvetima ratovanja koje je objavio Allah u Kra'anu. Na ovu temu Allah u Kur'anu kaže:
Dopušta se odbrana onima koje drugi napadnu, zato što im se čini nepravda– a Allah ih je, doista, sposoban pomoći (Sura al-Hajj, 39) |
A ako prestanu – pa, Allah zaista prašta i samilostan je. (Sura al-Baqara, 192) |
... I ne borite se protiv njih kod Časnoga hrama, dok vas oni tu ne napadnu. Ako vas napadnu, onda ih ubijajte... (Sura al-Baqara, 191) |
Dakle, istorija islama je prepuna ovakvih primera. Na primer, jedne prilike jevreji iz Haybara su došli kod poslanika (savs) i rekli da su njihovu imovinu odneli određeni muslimani bez njihova pristanka. Na ovo, poslanik (savs) je okupio muslimane u džamiji i rekao im da je imovina onih s kojima imaju sklopljene sporazume nepovrediva i da je ono što su učinili pogrešno. (Musnad, IV, 89; Vakıdi, II, 691; Serahsi, Siyer, I, 133, IV, 1530) Član 17 Državnog ugovora iz Medine našeg poslanika (savs) sačinjenog tokom prvih godina njegova boravka u tom gradu, sadržavao je sledeće: “Oni jevreji koji nam se pridruže bit će pomagani i lepo tretirani. Neće im se činiti nepravda i njihovim se neprijateljima neće pomagati.” Član 25 istog ugovora glasi, “Jevreji iz Beni Awfa i vjernici su jedan narod. Oni će živeti prema svojoj veri a muslimani prema svojoj.” Član 36 kaže, “Muslimani i jevreji međusobno će se pomagati, ljubazno odnositi i biti dobri jedni prema drugima” (Ibn Kathir, as-Sira, II/322; Hamidullah, el-Vesaik, p. 44-45; „Suživot na zapadu i izvorima zapada,“ str. 285).
Kada je Ebubakar (ra) osvojio Tabariju nakon našeg poslanika (savs) hrišćanima koji su tu živeli date su garancije da njihove crkve neće biti ugrožene. Kada je Omer (ra) osvojio Jerusalem izdao je dekret stanovništvu kojim je izjavio da mesta obožavanja sledbenika Knjige neće biti ugrožena. Još jedan dekret koji je izdao Omer (ra) hrišćanima Medjena uključivao je princip da „Niti jedan hrišćanin neće biti prisiljen promeniti veru protiv njegove volje.“ Tokom osvajanja Dibila, grada u Armeniji, u vreme Osmana (ra), hrišćani koji su tamo živeli su dobili garanciju putem dekreta da će se štititi mesta obožavanja. Uvek su se popravljale oštećene crkve i davale dozvole za gradnju novih sinagoga i manastira. (Za više detalja, molimo vas da posetite ovu stranicu).
