Termodinamika Osporava Teoriju Evolucije

Drugi zakon termodinamike, koji je prihvaćen kao jedan od osnovnih zakona fizike, kaže da će pod normalnim uslovima svi sistemi koji su prepupteni sami sebi naginjati da postanu neuređeni, raspršeni i uništeni, a u direktnoj povezanosti sa kolićinom vremena koje protekne. Sve živo i neživo se pohaba, raspada, propada, dezintegriše i biva uništeno. Ovo je apsolutni kraj sa kojim se sva bića suoćavaju na ovaj ili onaj naćin, i prema ovom zakonu, ovaj neizbežni proces nema povratak.

Ovo je nešto što smo svi mi videli. Na primer, ako odvezete auto u pustinju i ostavite ga tamo, teško možete oćekivati da ga nađete u boljem stanju, kada se godinama kasnije vratite po njega. Nasuprot tome, videli biste da su se njegove gume izduvale, da su njegovi prozori razbijeni, njegova šasija zarđala i da je njegov motor propao. Isti neizbežni, ćak još i brži proces važi i za žive organizme.

Drugi zakon termodinamike je sredstvo pomoću koga je ovaj prirodni proces definisan sa fizićkim jednaćinama i proraćunima.

Ovaj ćuveni zakon fizike je, takođe, poznat i kao "Zakon o entropiji". Entropija u fizici oznaćava meru nereda u sistemu. Entropija sistema se povećava kako se on kreće prema neurednijem, raspršenijem i neplaniranijem stanju od uređenog, organizovanog i planiranog. Što je veći nered u sistemu, veća je entropija. Zakon o entropiji kaže da celi univerzum neizbežno ide kao neuređenijem, neplaniranijem i neorganizovanijem stanju.

Vrednost Drugog zakona termodinamike je eksperimentalno i teoretski dokazana. Najpoznatiji naućnici našeg doba slažu se u ćinjenici da će Zakon o entropiji predsedavati kao vladajuća paradigma u sledećem periodu istorije. Albert Ajnštajn, jedan od najvećih naućnika našega doba, rekao je da je to "glavni zakon cele nauke". Artur Edington je takođe rekao za ovaj zakon da je to "vrhovni metafizićki zakon celog univerzuma". 121

Evoluciona teorija je tvrdnja koja je postavljena uz potpuno ignorisanje ovog osnovnog i univezalno istinitog zakona fizike. Mehanizam koji nudi evolucija potpuno je kontradiktoran ovom zakonu. Teorija evolucije kaže da se neorganizovani, raspršeni i neorganski atomi i molekuli vremenom spontano zajedno skupljaju u određenom poretku i po određenom planu, da bi formirali izuzetno složene molekule kao što su proteini, DNK i RNK, nakon ćega oni postepeno stvaraju milione razlićitih živih vrsta sa ćak još složenijom građom. Prema evolucionoj teoriji, ovaj pretpostavljeni proces koji donosi sve planiraniju, sve uređeniju, sve složeniju i sve organizovaniju strukturu, na svakom stadijumu, pod prirodnim uslovima, formirao je sve sam od sebe. Zakon o entropiji jasno pokazuje da je ovaj, takozvani prirodni proces, u potpunoj kontradikciji sa zakonima fizike.

Evolucionistićki naućnici su također svesni ove ćinjenice. J. H Raš (J. H. Rush) izjavljuje:

"U složenom toku svoje evolucije, život ispoljava izvanredan kontrast tendenciji izraženoj u Drugom zakonu termodinamike. Dok Drugi zakon termodinamike ispoljava nepovratan napredak prema povećanju entropije i nereda, život kontinuirano evoluira prema višim stupnjevima reda." 122

Evolucionisti naućnik Roxer Levin izražava ovaj termodinamićki ćorsokak evolucije u jednom ćlanku u ćasopisu Science:

"Jedan problem sa kojim su se biolozi suoćili je oćigledna kontradiktornost Drugog zakona termodinamike sa evolucijom. Sistem bi trebao da propada sa vremenom, dajući manje, a ne više reda." 123

Jedan drugi evolucioni naućnik, Xorx Stavropulos (George Stravropulos), izjavljuje termodinamićku nemogućnost spontanog formiranja života i neizvodljivost objašnjavanja postojanja složenih živih mehanizama pomoću prirodnih zakona, u dobro poznatom evolucionistićkom ćasopisu American Scientist:

"Ipak, pod obićnim uslovima, nijedan složeni neorganski molekul nikada ne bi mogao da bude formiran spontano, nego bi se pre dezintegrisao, što je u skladu sa Drugim zakonom termodinamike. Zaista, što je molekul složeniji to je on i nestabilniji i sve je sigurnija, pre ili kasnije, njegova dezintegracija. Fotosinteza i svi životni procesi, i sam život, još ne mogu biti shvaćeni, uprkos zbrkanom ili namerno zbunjujućem jeziku termodinamike ili bilo koje druge egzaktne nauke." 124

Kao što je priznato, Drugi zakon termodinamike predstavlja nepremostivu prepreku za scenario evolucije, i u pogledu nauke, i u pogledu logike. Nemoćni da daju bilo kakvo naućno ili konzistentno objašnjenje da bi nadvladali ovu prepreku, evolucionisti je mogu prevazići jedino u svojoj mašti. Na primer, poznati evolucionista Xeremi Rifkin (Jeremy Rifkin) ovako saopštava svoje verovanje da evolucija nadvladava ovaj zakon fizike pomoću "magićne sile":

"Zakon o entropiji kaže da evolucija rasipa ukupnu energiju dostupnu za život na ovoj planeti. Naš koncept evolucije je upravo obrnut. Mi verujemo da evolucija nekako magićno stvara veće ukupne vrednosti i red na Zemlji." 125

Ove reći vrlo dobro pokazuju da je evolucija potpuno dogmatsko verovanje.

Mit o "otvorenom sistemu"

Suoćeni sa svim ovim istinama, evolucionisti su morali da preduzmu beg u izvrtanje Drugog zakona termodinamike, govoreći da on važi jedino za "zatvorene sisteme", a da su otvoreni sistemi izvan dosega ovog zakona.

"Otvoreni sistem" je termodinamićki sistem gde energija ulazi, ali i izlazi, za razliku od zatvorenog sistema u kome poćetna energija i materija ostaju konstantni. Evolucionisti smatraju da je svet otvoreni sistem, to jest, da je konstantno izložen energiji koja dotiće od Sunca, i da se Zakon o entropiji ne primenjuje na svet kao celinu, tako da uređeni i složeni živi organizmi ipak mogu biti proizvedeni od neuređenih, jednostavnih i neživih struktura.

Međutim, ovde postoji oćigledno izvrtanje istine. Činjenica da sistem ima dotok energije nije dovoljna da ućini sistem uređenim. Potrebni su specifićni mehanizmi da ućine energiju funkcionalnom. Na primer, da bi se iskoristila energija iz benzina, autu je potreban motor, prenosni sistem i odgovarajući kontrolni mehanizam. Bez takvog sistema, auto neće biti u stanju da upotrebiti energiju iz benzina.

Ista stvar takođe vredi i u slućaju života. Istina je da život crpi svoju energiju od Sunca, međutim, Sunćeva energija može biti pretvorena u hemij-sku jedino pomoću neverovatno složenih sistema za pretvaranje energije u živim organizmima (kao što su fotosinteza u biljkama i sistem za varenje kod ljudi i životinja). Nijedan živi organizam ne može da živi bez takvih sistema za pretvaranje energije. Bez jednog sistema za pretvaranje energije, Sunce nije ništa drugo do izvor destruktivne energije koji spaljuje, sasušuje i topi.

Kao što se može videti, termodinamićki sistem bez neke vrste mehanizma za pretvaranje energije nije pogodan za evoluciju, pa bio on otvoren ili zatvoren. Niko ne tvrdi da je takav složen i svestan mehanizam mogao da postoji u prirodi u uslovima prastare Zemlje. Zaista, pravi problem sa kojim se suoćavaju evolucionisti je pitanje - kako su složeni mehanizmi za pretvaranje energije, kao fotosinteza u biljkama, koji ne mogu da budu duplikovani ćak ni pomoću moderne tehnologije, mogli nastati sami od sebe?

Priliv Sunćeve energije na svet nema takvu moć da bi sam od sebe doneo red. Bez obzira koliko je visoka temperatura nastala, amino-kiseline se odupiru formiranju veza u uređenim nizovima. Energija sama po sebi nije dovoljna da ućini da amino-kiseline formiraju mnogo složenije molekule proteina ili da proteini formiraju mnogo složenije i organizovanije strukture ćelijskih organela. Pravi i suštinski izvor ove organizacije na svim nivoima je svesni dizajn, odnosno stvaranje.

Izvrdavanje pomoću "Teorije haosa"

Sasvim svesni da Drugi zakon termodinamike ćini evoluciju nemogućom, neki evolucionisti su naćinili špekulantske pokušaje da zatvore pukotinu između ovo dvoje, i da ućine evoluciju mogućom. Kao i obićno, ćak i ovi napori pokazuju da se teorija evolucije suoćava sa ćorsokakom iz koga ne može da pobegne.

Jedna osoba poznata po svojim naporima da objedini termodinamiku i evoluciju je belgijski naućnik Ilije Prigožin (Ilya Prigogine). Krenuvši od Teorije haosa, Prigožin je predložio brojne hipoteze u kojima se red formira iz haosa (nereda). Međutim, uprkos najvećim naporima, Prigožin je bio nemoćan da postigne to objedinjenje. Ovo se jasno vidi iz onoga što on kaže:

"Postoji jedno drugo pitanje koje nas je mućilo više od jednog veka: Kakvo znaćenje ima evolucija živih organizama u svetu opisanom pomoću termodinamike, svetu stalno povećavajućeg nereda?" 126

Prigožin, koji sasvim dobro zna da teorije na molekularnom nivou nisu primenjive na žive sisteme, takve kao što je živa ćelija, naglašava svoj problem:

"Problem biološkog poretka ukljućuje prelaz od molekularne aktivnosti do nadmolekularnog poretka u ćeliji. Problem je daleko od toga da bude rešen." 127

Ovo je taćka do koje se stiglo pomoću Teorije haosa i srodnih špekulacija. Nije postignut nikakav konkretan rezultat koji bi podržao ili verifikovao evoluciju ili eliminisao kontradikciju između evolucije, entropije i drugih fizićkih zakona.

Uprkos svih ovih navednih ćinjenica, evolucionisti pokušavaju da pobegnu pomoću neozbiljnih izvrdavanja. Jasne naućne istine pokazuju da živi organizmi i uređene, planirane i složene strukture živih organizama, ni u kom slućaju pod normalnim okolnostima nisu mogle da nastanu slućajno. Ova situacija jasno pokazuje da postojanje živih organizama može biti objašnjeno jedino sa intervencijom natprirodne sile. Nauka je dokazala da je evolucija, koliko se to tiće termodinamike, još uvek nemoguća, a postojanje života nema drugo objašnjenje osim Stvaranja.