Kratka Istorija Teorije Evolucije

Koreni evolucije sežu toliko duboko koliko i jedno dogmatsko verovanje koje pokušava negirati postojanje stvaranja. Većina paganskih filozofa u antićkoj Grćkoj branila je teoriju evolucije. Ako pogledamo istoriju filozofije videćemo da ideja evolucije ćini kićmu mnogih paganskih filozofija. Međutim, nije paganska filozofija, nego je vera u Tvorca bila ta koja je odigrala tu stimulativnu ulogu u rađanju i razvoju moderne nauke. Većina ljudi koji su bili pioniri u tom procesu tvrdili su da postoji Tvorac; i dok su proućavali nauku, nastojali su otkriti univerzum koji je Tvorac stvorio i uoćiti Wegove zakone i detalje u Wegovom stvaranju. Astronomi kao što su Leonardo da Vinći (Leonardo da Vinci), Kopernik (Copernicus), Kepler (Keppler) i Galileo; otac paleontologije Kivije (Cuvier); pionir botanike i zoologije Line (Linnaeus); i Isak Wutn (Isaac Newton), koji se smatra najvećim naućnikom svih vremena, svi oni proućavali su nauku ne samo verujući u Tvorca, već i u to da je sav univerzum produkt Wegovog stvaranja. 5 Albert Ajnštajn (Albert Einstein), koji se smatra najvećim genijem našeg vremena, bio je jedan pobožni naućnik koji je verovao u Tvorca i tako izjavio: "Ne mogu zamisliti nekog iskrenog naućnika bez dubokog verovanja. Situacija se može opisati na sledeći naćin: 'nauka bez vere je hroma'." 6

Jedan od osnivaća moderne fizike, nemaćki fizićar Maks Plank (Max Planck), jednom je rekao: "Svako ko ozbiljno proućava nauku mora proćitati frazu napisanu na vratima hrama nauke: 'Imaj veru.' Vera je suštinski atribut nauke." 7

Teorije evolucije je rezultat materijalistićke filozofije koja je izronila sa ponovnim buđenjem antićkih materijalistićkih filozofija i postala široko rasprostranjena u 20. veku. Kao što smo naznaćili ranije, materijalizam nastoji da objasni prirodu samo ćisto materijalistićkim faktorima. S obzirom da ona poriće stvaranje u samom poćetku, ona tvrdi da sve što postoji, bilo živo ili neživo, nije nastalo ćinom stvaranja, već kao rezultat slućajnosti koja je zatim uspostavila neki red. LJudski um je, međutim, izgrađen tako da razume, da gde god vidi red, da postoji volja koja organizije i stoji iza tog reda. Materijalistićka filozofija, koja je u suprotnosti sa ovom osnovnom karakteristikom uma, sredinom 20. veka proizvela je teoriju evolucije.

Darvinova imaginacija

Osoba koja je postavila teoriju evolucije na naćin na koji se ona definiše danas bio je jedan amater, engleski prirodnjak Čarls Darvin (Charles Robert Darwin).

Darvin nikad nije imao formalno obrazovanje u biologiji. On je samo imao amaterski interes za prirodu i žive organizme. Wegov interes podstaknuo ga je da se dobrovoljno pridruži ekspediciji koja je napustila Englesku brodom Bigl (H. M. S. Beagle) 1832. godine i koja je putovala raznim delovima sveta punih pet godina. Mladi Darvin bio je impresioniran razlićitim vrstama živih organizama, naroćito određenim zebama koje je video na ostrvu Galapagos. Mislio je da je razlićitost u njihovim kljunovima uzrokovana njihovim prilagođavanjem sredini. Sa ovom idejom u glavi, on je pretpostavio da poreklo života i živih vrsta leži u pojmu "prilagođavanja okolini". Prema Darvinu, razlićite žive vrste nisu stvorene pojedinaćno (njih nije stvorio Tvorac), već potiću od zajednićkog pretka i da su one kao rezultat prirodnih uslova postale razlićite jedne od drugih.

Darvinova hipoteza nije se zasnivala na nekom naućnom otkriću ili eksperimentu; međutim, on ju je vremenom pretvorio u pretencioznu teoriju uz pomoć i podršku poznatih materijastićkih biologa svoga vremena. Wegova ideja bila je u tome da pojedini živi organizmi koji su se prilagodili nekoj određenoj sredini prenose te osobine na sledeće generacije; te povoljne osobine nagomilale su se vremenom i transformisale tu jedinku u novu vrstu, sasvim razlićitu od njenih predaka. (Poreklo ovih "povoljnih osobina" nije bilo poznato u to vreme.) Prema Darvinu, ćovek je najrazvijeniji rezultat ovog mehanizma.

Darvin je nazvao taj proces "evolucija putem prirodne selekcije". Mislio je da je našao "poreklo vrsta": poreklo jedne vrste je druga vrsta. On je objavio te poglede u svojoj knjizi nazvanoj Poreklo vrsta, putem prirodnog odabiranja (The Origin of Species, By Means of natural Selection) 1859. godine.

Darvin je bio dobro upoznat sa ćinjenicom da se njegova teorija suoćava sa velikim problemima. On je to priznao u svojoj knjizi u poglavlju "Teškoće teorije". Te teškoće, u osnovi, bile su u fosilnom zapisu, komplikovanosti nekih organa koji se ne bi mogli objasniti slućajnostima (na primer, oko), i instinktu živih organizama. Darvin se nadao da će te teškoće biti savladane novim otkrićima; međutim, ovo ga nije sprećilo da dâ jedan broj veoma neadekvatnih objašnjenja za neke od njih. Amerićki fizićar Lipson dao je sledeći komentar u vezi s Darvinovim "teško-ćama":

"Čitajući Poreklo vrsta zakljućio sam da je sam Darvin bio mnogo nesigurniji nego što ga pokušavaju predstaviti. Poglavlje 'Teškoće teorije', na primer, pokazuje da je Darvin imao znaćajnu sumnju u sve to. Kao fizićar, bio sam poprilićno intrigiran njegovim komentarom o tome kako je oko moglo da nastane." 8

Dok je razvijao svoju teoriju, Darvin je bio impresioniran mnogim biolo-zima evolucionistima koji su mu prethodili, naroćito francuskim biologom Lamarkom (Lamarck). 9 Prema Lamarku, živi organizmi prenose osobine koje su stekle tokom života sa jedne generacije na drugu i na taj naćin evoluiraju. Na primer, žirafa je evoluirala od jedne vrste antilope tako što je, ge-neracijama, istezala vrat pokušavajući, radi prehrane, dohvatiti sve visoćije i visoćije lišće. Darvin je tako upotrebio tezu "prenošenja stećenih osobina" koju je predložio Lamark kao faktor koji ćini da živi organizmi evoluiraju.

Ali, i Darvin i Lamark su pogrešili jer je u njihovo vreme život mogao biti proućavan samo primitivnom tehnologijom i na jednom veoma neadekvatnom nivou. Naućne oblasti kao što su genetika i biohemija nisu postojale. Prema tome, njihove teorije morale su se potpuno osloniti na snagu njihove mašte.

Dok je eho Darvinove knjige odjekivao, jedan austrijski botanićar po imenu Gregor Mendel je 1865. godine otkrio zakone nasleđivanja. O tome se nije puno ćulo do kraja veka. Mendelovo otkriće je zadobilo veliku važnost poćetkom 20. veka. To je bilo rođenje genetike kao nauke. Nešto kasnije, otkriveni su struktura gena i hromozomi. Otkriće DNK molekula, u 50-im, koji sadrži genetske informacije, bacilo je teoriju evolucije u veliku krizu. Razlog je bio u neverovatnoj složenosti života i ništavnosti evolucionih mehanizama koje je predložio Darvin.

Rezultat ovih otkrića trebao je biti potpuno odbacivanje Darvinove teorije. Međutim, ovo se nije dogodilo, jer su određeni krugovi insistirali na reviziji, obnavljanju i podizanju teorije na jednu naućnu platformu. Ovi napori su shvatljivi samo ako primetimo da iza teorije evolucije stoje ideološke namere, a ne naućna briga.

Oćajnićki napori neo-darvinizma

Zbog zakona genetike otkrivenih u prvoj ćetvrtini 20. veka, Darvinova teorija je ušla u duboku krizu. Ipak, jedna grupa naućnika koji su bili rešeni da ostanu lojalni Darvinu nastojali su da pronađu rešenja. Oni su se okupili na sastanku organizovanom od strane Geološkog društva Amerike (Geological Society of America) 1941. godine. Genetićari, kao Ledjard Stebins (G. Ledyard Stebbins) i Teodosijus Dobžanski (Theodosius Dobzhansky), zoolozi kao što su Ernest Majer (Ernst Mayr) i Xulijan Haksli (Julian Huxley), paleontolozi kao Xorx Gejlord Simson (George Gaylord Simpson) i Glen Jepsen (Glenn L. Jepsen), i matematićki genetićari kao što su Ronald Fišer (Ronald Fisher) i Seval Rajt (Sewall Right), nakon dugih diskusija, konaćno su se dogovorili kako "zakrpiti" darvinizam.

Ovaj kadar fokusirao se na pitanje porekla povoljnih varijacija koje su tobože naveli žive organizme da evoluiraju - što je jedna tema koju i sam Darvin nije bio u stanju da objasni, nego je, jednostavno, bio osuđen da je zaobiđe, oslanjajući se na Lamarka. Ideja je sada bila "slućajna mutacija". Oni su nazvali ovu novu teoriju "Moderna sintetićka teorija evolucije"; ona je bila formulisana dodavanjem koncepta mutacije Darvinovoj tezi prirodne selekcije. U jednom kratkom vremenu, ova teorija postala je poznata kao "neo-darvinizam", a oni koji su postavili ovu teoriju nazvani su neo-darvinisti.

Decenije koje su usledile postale su era oćajnićkih pokušaja da se neo-darvinizam dokaže. Već je bilo poznato da su mutacije - to jest "nepredviđeni slućaji"- koje se odigravaju u genima živih organizama uvek bile štetne. Neo-darvinisti su pokušali da ustanove jedan primer za "naprednu mutaciju" izvodeći hiljade eksperimenata sa mutacijama. Svi njihovi pokušaji završili su potpunim neuspehom.

Oni su takođe pokušali da dokažu da su prvi živi organizmi mogli nastati slućajno, pod primitivnim uslovima na Zemlji koje je teorija postavila, ali isti neuspeh pratio je takođe i ove eksperimente. Svaki eksperiment koji je nastojao dokazati da bi život mogao nastati slućajno - propao je. Raćuni verovatnoće dokazuju da ćak ni jedan jedini protein, gradivni blok života, nije mogao nastati slućajno. A ćelija - koja se prema evolucionistima navodno pojavila slućajno pod primitivnim i nekontrolisanim uslovima na Zemlji - nije mogla biti sintetizovana ćak ni pomoću najsavršenijih laboratorija 20. veka.

Neo-darvinistićka teorija je takođe pobijena fosilnim zapisom. Nikada, bilo gde u svetu, nisu pronađeni nikakvi "prelazni oblici", koji su navodno trebali pokazati postepenu evoluciju živih organizama od primitivnih do naprednih vrsta, kao što je to neo-darvinistićka teorija tvrdila. U isto vreme, uporedna anatomija otkrila je da vrste, za koje se pretpostavljalo da su evoluirale jedna iz druge, u stvari imaju veoma razlićite anatomske karakteristike i da one nikada nisu mogle biti preci ili potomci jedni drugima.

Ali neo-darvinizam ionako nikada nije ni bio naućna teorija, nego jedna ideološka dogma, ako se već ne može reći da je bio jedna vrsta "religije". Eto zašto pobornici evolucije još uvek nastavljaju da je brane, uprkos svim dokazima koji govore suprotno njoj. Međutim, jedna stvar oko koje se oni ne mogu složiti je pitanje: "Koji je od razlićitih modela predloženih za re-alizaciju evolucije onaj 'pravi'?" Jedan od najvažnijih, od svih ovih modela evolucije, jeste fantastićni scenario poznat kao "isprekidana ravnoteža".

Pokušaj i pogreška: Isprekidana ravnoteža

Mnogi naućnici koji veruju u evoluciju prihvataju neo-darvinistićku teoriju polaganog, postepenog razvoja. U poslednjim decenijama, međutim, predložen je jedan drugaćiji model. Nazvan "isprekidana ravnoteža", ovaj model odbacuje darvinistićku ideju akumulirajućeg razvoja korak po korak i smatra da se umesto toga evolucija odigrava u velikim, isprekidanim "skokovima".

Prvi glasni zastupnici ovog mišljenja pojavili su se poćetkom 70-ih. Dva amerićka paleoantropologa, Nils Eldrix (Niles Eldredge) i Stefan Xej Guld (Stephen Jay Gould), bili su veoma svesni da su tvrdnje neo-darvinistićke teorije apsolutno pobijene fosilnim zapisom. Fosili su dokazali da živi organizmi nisu nastali postepenom evolucijom, nego da su se pojavili iznenada i potpuno formirani. Neo-darvinisti su živeli, i još uvek žive, sa slabom nadom da će nedostajući prelazni oblici jednog dana biti pronađeni. Shvatajući da je ova nada neosnovana, Eldrix i Guld i pored svega toga nisu bili u stanju da ostave svoju evolucionu dogmu, tako da su predložili jedan novi model: "isprekidana ravnoteža". To je tvrdnja da se evolucija nije odigrala kao rezultat manjih varijacija, nego radije tokom iznenadnih i velikih promena.

Ovaj model nije bio ništa drugo nego jedan model iz mašte. Na primer, evrop-ski paleontolog Šindevolf (O. H. Shin-dewolf), koji je poslužio kao primer Eldrixu i Guldu, tvrdio je da je prva ptica izašla iz gmizavaćkog jajeta kao rezultat jedne "velike mutacije", to jest, kao rezultat jednog velikog "poremećaja" koji se odigrao u genetskoj strukturi. 10 Prema toj istoj teoriji, neke životinje koje su živele na kopnu preobrazile su se u velike kitove pretrpevši iznenadnu i sveobuhvatnu transformaciju. Ove tvrdnje, potpuno kontradiktorne svim pravilima genetike, biofizike i biohemije naućne su onoliko koliko su naućne i bajke o žabama koje se pretvaraju u prinćeve. I pored svega toga, ogorćeni krizom u kojoj su neo-darvinistićke tvrdnje bile, neki paleontolozi evolucionisti prigrlili su ovu teoriju ćija je karakteristika da je ćak još bizarnija nego sam neo-darvinizam.

Jedina svrha ovog modela bila je osigurati objašnjenje za pukotine u fosilnom zapisu koje neo-darvinistićki model nije mogao objasniti. Međutim, teško da je to bio racionalan pokušaj - objašnjavati fosilne pukotine u evoluciji ptica sa tvrdnjom da je "jedna ptica odjednom iskoćila iz gmizavaćkog jajeta" - zato što po vlastitom priznanju evolucionista, evolucija jedne vrste u drugu zahteva veliku i povoljnu promenu u genetskoj informaciji. Međutim, nijedna mutacija ne poboljšava genetsku informaciju, niti joj dodaje novu.

Štaviše, model "isprekidane ravnoteže" kolabira od svog samog poćetka zbog nemogućnosti da odgovori na pitanje nastanka života, što je takođe pitanje koje od samog poćetka pobija i neo-darvinistićki model. Budući da ćak ni jedan jedini protein ne može nastati slućajno, rasprava o tome da li su organizmi izgrađeni od triliona tih proteina prošli kroz naglu ili "postepenu" evoluciju je besmislena.

Uprkos ovome, model koji prvo pada na um kada se govori o "evoluciji", danas je još uvek neo-darvinizam. U poglavljima koja slede, prvo ćemo ispitati dva zamišljena mehanizma neo-darvinistićkog modela i onda pogledati u fosilni zapis da bismo testirali taj model. Nakon toga ćemo se zadržati na pitanju porekla života, koje poništava oba modela, i sve druge evolucionistićke modele, kao što je na primer "skokovita evolucija".

Pre nego što uradimo, bilo bi korisno podsetiti ćitaoca da je realnost sa kojom ćemo se susretati na svakom stadijumu takva da nam ukazuje da je scenario evolucije jedna bajka, jedna velika obmana koja je potpuno u suprotnosti sa stvarnim svetom. To je jedan scenario koji je bio korišten da obmanjuje svet tokom 140 godina. Zahvaljujući poslednjim naućnim otkrićima, nastavak njene odbrane je, na kraju, postao nemoguć.