Ne postoji nijedan konkretan fosilni dokaz koji podržava sliku "ćoveka-majmuna" koja se neprekidno propagira od strane medija i evolucionistićkih akademskih krugova. Sa ćetkicama u svojim rukama evolucionisti proizvode imaginarna bića, a ćinjenica da ovi crteži ipak ne odgovaraju fosilima, predstavlja ozbiljan problem za njih. Jedan od interesan-tnih metoda kojima se služe da bi prevazišli ovaj problem jeste da "proizvedu" fosile koje ne mogu pronaći. Pildaunski ćovek, najveći skandal u istoriji nauke, tipićan je primer ovog metoda.
Dobro poznati doktor i takođe amater paleoantropolog, Čarls Davson (Charles Dawson), tvrdio je da je 1912. godine pronašao kost vilice i deo lobanje u jami u Pildaunu u Engleskoj. Pa iako je kost vilice bila više nalik na majmunsku, zubi i lobanja bili su kao kod ćoveka. Ovi primerci su nazvani "Pildaunski ćovek". Za njih se tvrdilo da su bili stari 500 hiljada godina, a izloženi su u nekolicini muzeja kao apsolutni dokaz evolucije ćoveka. Tokom više od 40 godina napisani su mnogi naućni ćlanci o "Pildaunskom ćoveku", naćinjene su mnoge interpretacije i crteži, a ovaj fosil je bio predstavljen kao važan dokaz evolucije ćoveka. Ne manje od pet stotina doktorskih teza bilo je napisano o toj temi. 55 Poznati amerićki paleoantropolog Henri Osborn (Henry Fairfield Osborn), dok je bio u poseti Britanskom muzeju 1935, rekao je: "...Moramo se uvek nanovo podsećati da je priroda puna paradoksa i ovo je jedno zadivljujuće otkriće o ranom ćoveku..." 56
Godine 1949. Kenet Oukli (Kennet Oakley) iz paleontološkog odelenja Britanskog museja isprobao je metod "testiranja fluorom", jedan novi test korišćen za određivanje starosti fosila. Proba je naćinjena na fosilu Pildaunskog ćoveka. Rezultat je bio zapanjujući. Za vreme testa se shvatilo da kost vilice Pildaunskog ćoveka ne sadrži nimalo fluora. Ovo pokazuje da je bila sahranjena pod zemljom pre ne više od nekoliko godina. A lobanja, koja je sadržavala samo malu kolićinu fluora, kako se na testu pokazalo, bila je stara samo nekoliko stotina godina.
Poslednje hronološke studije napravljene metodom fluora potvrdile su da je lobanja stara samo nekoliko hiljada godina. Utvrđeno je da zubi u vilici pripadaju jednom orangutanu i da su bili veštaćki umetnuti, kao i da su "primitivne" alatke koje su otkrivene zajedno sa fosilima u stvari samo jednostavne imitacije alatki koje su bile izoštrene ćelićnim oruđima. 57 U detaljnim analizama upotpunjenim od strane Veinera (Weiner) ovaj falsifikat je javnosti otkriven 1953. Lobanja je pripadala 500 godina starom ćoveku, a kost donje vilice pripadala je nedavno uginulom majmunu! Zubi su nakon toga bili specijalno smešteni u niz, i dodati vilici, a spojevi zuba su bili popunjeni u nameri da podsećaju na spojeve zuba ćoveka. Onda su svi ovi delovi obojeni kalijum-dihromatom da bi dobili zastareli izgled. Ova boja poćela je nestajati kada su delovi fosila bili umoćeni u kiselinu. Le Gros Klark (Le Gros Clark), koji je bio ćlan tima koji je razotkrio falsifkat, nije mogao sakriti svoje zaprepašćenje i rekao je da "tragovi veštaćkog oštećenja odmah upadaju u oći. U stvari, toliko su bili oćigledni da sa pravom možemo pitati - kako to da ranije nisu bili uoćeni?" 58 Nakon svega ovoga "Pildaunski ćovek" je brzo sklonjen iz Britanskog muzeja gde je bio izložen više od 40 godina.
Godine 1922, Henri Osborn, upravnik Amerićkog prirodnjaćkog muzeja, objavio je da je u Zapadnoj Nebraski, blizu mesta Snejk Bruk (Snake Brook), pronašao fosil zuba kutnjaka koji je navodno iz perioda pliocena (pre 3-9 miliona godina, prema evolucionistićkom raćunanju vremena). Ovaj zub je navodno imao karakteristike koje su zajednićke za ćoveka i majmuna. Zapoćele su duboke naućne rasprave u kojima su neki tumaćili da zub pripada organizmu Pithecanthropus erectus, dok su drugi tvrdili da je bliži ljudskom biću. Ovaj fosil, koji je izazvao obimnu debatu, nazvan je "Čovek iz Nebraske". Odmah mu je, takođe, dato i "naućno ime": Hesperopithecus haroldcooki.
Mnogi autoriteti dali su Osbornu svoju podršku. Samo na osnovu ovog jednog zuba, nacrtane su rekonstrukcije glave i tela Čoveka iz Nebraske. Štaviše, Čovek iz Nebraske je ćak naslikan zajedno sa njegovom ženom i decom, kao cela porodica u prirodnom ambijentu.
Svi ovi scenariji razvijeni su samo na osnovu jednog zuba. Evolucionistićki krugovi priznali su ovog "ćoveka duha" do te mere da je jedan istraživać, po imenu Vilijam Brajan (William Brayan), kada se suprotstavio ovim pristrasnim zakljućcima koji se oslanjaju samo na jednom zubu, bio veoma strogo iskritikovan.
Godine 1927. pronađeni su takođe i ostali delovi skeleta ovog fosila. Prema ovim novootkrivenim delovima, zub nije pripadao niti ćoveku, a niti majmunu. Shvaćeno je da je pripadao jednoj izumrloj vrsti divlje amerićke svinje. Vilijem Gregori (William Gregory) ovako je naslovio svoj ćlanak objavljen u ćasopisu Science u kome je objavio svoju grešku: "Hesperopithecus: Oćigledno ni majmun, a ni ćovek." 59 Tada su svi crteži Čoveka iz Nebraske i "njegove porodice" bili žurno uklonjeni iz evolucionistićke literature.
Nakon što je Darvin sa svojom knjigom Poreklo ćoveka (The Descent of Man) promovisao tvrdnju da je ćovek evoluirao od majmunolikog bića, poćeo je tražiti fosile koji bi ovu tvrdnju i podržali. Međutim, neki evolucionisti verovali su da se bića "polućovek-polumajmun" mogu naći ne samo u fosilnom zapisu, nego takođe, kao i danas postojeća bića, u razlićitim delovima sveta. Na poćetku 20. veka ova potera za "živim prelaznim karikama" dovela je do nesrećnih slućajeva, od kojih je jedan od najokrutnijih bio onaj sa Pigmejcem po imenu Ota Benga.
Ota Benga je zatvoren 1904. od strane jednog evolucionistićkog istraživaća u Kongu. Na njegovom jeziku, ime Ota Benga znaćilo je "prijatelj". On je imao ženu i dvoje dece. Vezan lancima i baćen u kavez kao životinja, on je odveden u SAD gde su ga evolucionistićki naućnici izložili javnosti na svetskom sajmu u Sent Luisu zajedno sa nekim majmunskim vrstama i predstavili ga kao "najbližu ćovekovu prelaznu kariku". Dve godine kasnije, odveli su ga u zoo-vrt Bronks u Wu Jorku i tamo ga izložili sa oznakom "drevni preci ćoveka" zajedno sa nekoliko šimpanzi, gorilom po imenu Dina i orangutanom zvanim Dohung. Dr. Vilijem Hornadej (William T. Hornaday), evolucionista, direktor zoološkog vrta, držao je duge govore o tome kako je ponosan što ima ovu izuzetnu "prelaznu formu" u svom zoo-vrtu i tretirao je zatvorenog Ota Bengu kao obićnu životinju. Nemoćan da se nosi sa tretmanom kojem je bio podvrgnut, Ota Benga je na kraju izvršio samoubistvo. 60
Pildaunski ćovek, Čovek iz Nebraske, Ota Benga... Ovi skandali pokazuju da se evolucionistićki naućnici ne ustrućavaju da upotrebe bilo kakvu vrstu nenaućnog metoda da bi dokazali svoju teoriju. Imajući ovo na umu, susrećemo se sa slićnom situacijom kada pogledamo i na druge takozvane dokaze za mit o "evoluciji ćoveka". Imamo dakle jednu izmišljenu priću i armiju dobrovoljaca spremnih na sve, da tu priću i potvrde.
55. Malcolm Muggeridge, The End of Christendom, Grand Rapids, Eerdmans, 1980, p. 59.
56. Stephen Jay Gould, "Smith Woodward's Folly", New Scientist, February 5, 1979, p. 44.
57. Kenneth Oakley, William Le Gros Clark & J.S, "Pitldown", Meydan Larousse, vol 10, p. 133.
58. Stephen Jay Gould, "Smith Woodward's Folly", New Scientist, April 5, 1979, p. 44.
59. W. K. Gregory, "Hesperopithecus Apparently Not An Ape Nor A Man", Science, Vol 66, December 1927, p. 579.
60. Philips Verner Bradford, Harvey Blume, Ota Benga: The Pygmy in The Zoo, New York: Delta Books, 1992.