Dizajn I Slućajnost

U prethodnom poglavlju razmatrali smo koliko je nemoguće slućajno formiranje života. Hajde da opet, na momenat, prihvatimo ove nemogućnosti. Hajde da pretpostavimo da se pre više miliona godina formirala jedna ćelija, da je "oživela" stekavši sve što je neophodno za život. I na ovoj taćki evolucija opet kolabira. Jer, ćak i da je ova ćelija postojala jedno vreme, ona bi jednog dana umrla, a posle njene smrti ne bi preostalo ništa i sve bi se vratilo tamo gde je i poćelo. Ovo je razlog zbog ćega ova prva živa ćelija, ne posedujući nikakvu genetsku informaciju, ne bi bila u stanju da se razmnožava i da zapoćne novu generaciju. Život bi se zavšio sa njenom smrću.

Genetski sistem ne sastoji se samo od DNK. Sledeći faktori bi takođe trebali da postoje u istoj okolini: enzimi - da proćitaju šifru na DNK, informaciona RNK - koja bi trebala biti proizvedena nakon ćitanja ove šifre, ribozomi - na koje će se ova informaciona RNK postaviti prema ovoj šifri i vezati radi proizvodnje, transportna RNK - da prenese amino-kiseline do ribozoma da bi bile upotrebljene za proizvodnju, i izuzetno komplikovani enzimi - da izvedu brojne prelazne procese. Takva okolina ne može postojati nigde drugo do samo u potpuno izolovanoj i potpuno kontrolisanoj okolini poput ćelije, gde postoje sve neophodne sirovine i energetski resursi.

Kao rezultat, organska materija može se samoumnžavati jedino ako postoji kao potpuno razvijena ćelija, sa svim svojim organelama i u prikladnoj okolini - gde ona može preživeti, izmenjivati materijale i dobiti energiju iz svog okruženja. Ovo znaći da je prva ćelija na Zemlji formirana "sva odjednom", sa svom svojom neverovatno složenom građom.

Dakle, ako je jedna izuzetno složena građa nastala sva odjednom, šta onda to znaći?

Hajde da postavimo ovo pitanje koristeći se jednim primerom. Hajde da, u pogledu njihove složenosti, uporedimo ćeliju sa jednim automobilom visoke tehnologije. (U stvari, ćelija je mnogo složeniji i razvijeniji sistem nego što je to automobil sa svojim motorom i sa svom svojom tehnićkom opremom.) Zapitajmo se sada: Šta biste pomislili kada biste otputovali u dubine veome guste šume i naišli na najnoviji model automobila među drvećem? Da li biste pomislili da su se razlićiti elementi u šumi tokom miliona godina sasvim slućajno sakupili i proizveli takvo vozilo? Sav materijal koji saćinjava automobil dobijen je od gvožđa, plastike i gume, dakle od zemlje ili njenih prerađevina. Ali, da li bi vas ova ćinjenica navela da pomislite da su ovi materijali proizvedeni "slućajno" i da su se onda sastavili i proizveli auto?

Bez sumnje, bilo ko sa zdravim razumom znao bi da je auto produkt svesnog dizajnera, i to u nekoj fabrici, i ćudio bi se šta taj auto radi ovde, usred xungle. Iznenadno stvaranje jedne složene strukture, u potpunom obliku i iz vedra neba, pokazuje da je ona stvorena od strane svesnog uzroka - sile. Jedan složeni sistem kao što je ćelija, bez sumnje, stvoren je od strane više - nadmoćne volje i mudrosti. Drugim rećima, ona je nastala kao delo Tvorca.

Verujući da ćisti slućaj može proizvesti perfektni dizajn, evolucionisti su prešli granice razuma i nauke. Jedan od iskrenih autoriteta na ovom polju je poznati francuski zoolog Pjer Gras (Pierre Grasse), bivši predsjednik Francuske akademije nauka. Gras je materijalista, ali on ipak priznaje da je Darvinova teorija nemoćna da objasni život, i daje svoje gledište o logici "slućajnosti" koja predstavlja kićmu darvinizma:

"Podesna pojava mutacija, koje omogućavaju životinjama i biljkama da udovolje svojim potrebama, izgleda teška za verovanje. A Darvinova teorija je ipak, još zahtevnija: jedna jedina biljka, jedna jedina životinja trebala bi hiljadama i hiljadama godina biti podvrgnuta korisnim slućajnostima. Tako da bi ćuda trebala da postanu pravilo: događaji sa neverovatno malom verovatnoćom dešavanja sa lakoćom bi se realizovali... Ne postoji zakon koji zabranjuje sanjarenja, ali se nauka ne bi smela prepuštati tome." 128

Gras je rezimirao šta koncept "slućajnosti" znaći za evolucioniste: "Slućajnost postaje jedna vrsta božanstva koje se, pod plaštom ateizma, potajno obožava." 129

Logićni neuspeh evolucionista je rezultat njihovog zatvaranja u svetilište koncepta slućajnosti.

Darvinova formula!

Pored svih strućnih dokaza sa kojima smo do sada imali posla, hajde da sada, na jednom primeru koji je tako jednostavan da ga mogu razumeti ćak i deca, ispitamo kakvu to vrstu praznoverja poseduju evolucionisti:

Evoluciona teorija tvrdi da je život stvoren slućajno. Prema ovoj tvrdnji, neorganski i nesvesni atomi sakupili su se i sastavili da bi formirali ćeliju, a tada su ćelije nekako formirale druge žive organizme, ukljućujući ćoveka. Hajde da razmislimo o tome. Kada sakupimo zajedno elemente koji ćine gradivne blokove života, kao što su ugljenik, fosfor, azot, kalijum, itd, formirali smo samo jednu obićnu gomilu. Bez obzira kroz kakve tretmane ona prolazila, ova gomila atoma ne može formirati ćak nijedan jedini živi organizam. Hajde da formulišemo jedan "eksperiment" o ovoj temi i hajde da, bez zvućnih izjava, u ime evolucionista, ispitamo šta oni stvarno tvrde, pod imenom "Darvinove formule":

Neka evolucionisti u velika burad stave mnoštvo materija prisutnih u sastavu živih organizama, kao što su fosfor, ugljenik, kiseonik, gvožđe i magnezijum. Štaviše, neka dodaju u ovu burad bilo koji materijal koji ne postoji u normalnim uslovima, ali koji oni smatraju neophodnim. Pustimo ih da dodaju u ovu smesu koliko god hoće amino-kiselina koje nemaju mogućnost formiranja pod prirodnim uslovima i koliko god žele proteina, od kojih samo jedan ima verovatnoću formiranja 10-950. Dozvolimo im da ovu mešavinu izlože željenoj temperaturi i vlagi. Dozvolimo im da ovu mešavinu pobuđuju kakvom god tehnologijom žele. Neka najistaknutije naućnike stave pored ovih buradi. Neka ovi naućnici redom ćekaju pored ovih buradi milijardama i ćak trilionima godina. Neka se osećaju slobodni da upotrebe sve vrste uslova koje smatraju neophodnim za formiranje ćoveka. Bez obzira šta oni radili, oni ne mogu u ovim buradima proizvesti ćoveka. Oni ne mogu proizvesti žirafe, lavove, pćele, kanarince, konje, delfine, ruže, orhideje, ljiljane, karanfile, banane, naranxe, jabuke, datule, paradajz, dinje, lubenice, smokve, masline, grejpfrut, breskve, paunove, fazane, višebojne leptire, ili milione drugih živih organizama kao što su ovi. Zaista, oni ne mogu da naprave nijednu jedinu njihovu ćeliju.

Ukratko, nesvesni atomi ne mogu da formiraju ćeliju jednostavnim sakupljanjem. Oni ne mogu da donesu novu odluku i podele se u dve ćelije, a tada da donesu i druge odluke i kreiraju profesore koji će prvo izmisliti elektronski mikroskop, a onda pod tim mikroskopom ispitivati svoju sopstvenu ćelijsku građu. Materija je jedna nesvesna, beživotna gomila, i postaje živa jedino sa Tvorćevin superiornim stvaranjem.

Evoluciona teorija, koja tvrdi suprotno, totalna je zabluda potpuno suprotna razumu. Čak i malo razmišljanja o tvrdnjama evolucionista otkriva ovu realnost, baš kao u gornjem primeru.

Tehnologija u oku i uhu

Još jedna tema koja ostaje neodgovorena od strane evolucione teorije je izvrstan kvalitet opažanja u oku i uhu.

Pre nego što pređemo na razmatranje o oku, hajde da ukratko odgovorimo na pitanje: "Kako mi vidimo?" Svetlosni zraci koji dolaze od objekta gledanja padaju obrnuto na retinu oka. Ovde se ovi svetlosni zraci pomoću specijalnih ćelija pretvaraju u elektrićne signale i oni idu do jedne veoma male taćke u zadnjem delu mozga, zvane centar vida. Ovi elektrićni signali se, nakon serije procesa, registruju kao slika u ovom centru u mozgu. Imajući u vidu ovu tehnologiju, hajde da malo razmišljamo.

Mozak je izolovan od svetlosti. To znaći da je unutar mozga neprekidni mrak i da svetlo ne dopire do mesta gde je mozak smešten. Mesto zvano centar vida je neprestano mraćno mesto, gde nikakva svetlost nikada ne stiže; to je možda najmraćnije mesto za koje ste ikada znali. Međutim, mi posmatramo sjajan, jasan i svetao svet u ovoj najvećoj tami.

Slika formirana u oku je tako oštra i razgovetna da je ćak ni tehnologija 20. veka ne može postići. Na primer, pogledajte u knjigu koju ćitate i svoje ruke sa kojima je držite, zatim podignite svoju glavu i pogledajte oko sebe. Da li ste ikada, na bilo kom elektronskom uređaju, videli tako oštru i razgovetnu sliku kao što je ta?

Čak i najrazvijeniji televizijski ekrani, proizvedeni od strane najvećih proizvođaća televizora u svetu, ne mogu vam osigurati tako perfektnu sliku. To je trodimenzionalna, kolor i izuzetno verodostojna slika. Više od 100 godina, hiljade inžinjera pokušavali su da postignu ovu verodostojnost. Fabrike, sva moguća sredstva i svi preduslovi su osigurani, obavljena su mnoga istraživanja, napravljeni mnogi planovi i nacrti u ovu svrhu. A opet, pogledajte u TV ekran i knjigu koju držite u svojim rukama. Videćete da postoji velika razlika u odnosu na živu sliku koju registruje vaše oko. Štaviše, TV ekrani vam pokazuju dvodimenzionalnu sliku, dok sa oćima gledate jednu trodimenzionalnu perspektivu imajući osećaj prostora - dubine. Kada pažljivo pogledate, videćete da postoji neka vrsta zamagljenosti na slici sa TV ekrana; a da li ima ikakve zamagljenosti kada gledamo živu sliku? Sigurno da nema.

Tokom mnogo godina, desetine hiljada inžinjera pokušavali su da naprave trodimenzionalni TV i da postignu sliku kvaliteta kao što to oko neposredno registruje. Da, oni su napravili trodimenzionalni televizijski sistem, ali nije moguće gledati ga bez stavljanja pomoćnih naoćara. Štaviše, to je samo umetnuta treća dimenzija. Pozadina je mutnija, a prvi plan izgleda kao da je na papiru. Nikada nije bilo moguće proizvesti oštru i razgovetnu sliku kao kod oka. U oba slućaja, i kod kamere i kod televizije, postoji gubitak kvaliteta slike.

Evolucionisti tvrde da je mehanizam produkcije ove oštre i razgovetne slike nastao slućajno. Sada, ako bi vam neko rekao da je televizor u vašoj sobi nastao kao proizvod slućajnosti, da su se svi njegovi atomi jednostavno sakupili, sastavili i napravili ovaj uređaj koji proizvodi sliku, šta biste vi pomislili? Kako atomi mogu uraditi ono što hiljade ljudi ne mogu?

Gotovo jedan ceo vek, desetine hiljada inžinjera su istraživali i trudili se u laboratorijama visoke tehnologije i u velikim inudstrijskim kompleksima, koristeći najnaprednije tehnološke uređaje, i nisu bili u stanju da urade ništa više od ovoga.

Ako jedan uređaj koji proizvodi primitivniju sliku nego oko nije mogao da nastane slućajno, tada je veoma oćigledno da oko i slika viđena okom nisu mogli nastati slućajno. Za to su potrebni mnogo detaljniji i mudriji plan i nacrt od onog za TV. Plan i nacrt za sliku koja je oštra i razgovetna kao ova, pripada Tvorcu, koji je u stanju da to stvori.

Ista situacija vredi za uho. Spoljni deo uha kupi sve dostupne zvukove pomoću ušne školjke i usmerava ih u srednje uho; srednje uho prenosi zvućne vibracije pojaćavajući ih; unutrašnje uho šalje ove vibracije u mozak prevodeći ih u elektrićne signale. Baš kao i sa okom, ćin slušanja dovršava se u slušnom centru u mozgu.

Situacija u oku takođe vredi i za uho. To jest, mozak je izolovan od zvukova baš kao i od svetla - unutra se ne propušta nijedan zvuk. Zbog toga, bez obzira kako je bućno napolju, unutar mozga je potpuna tišina. Pored svega toga, u mozgu se opažaju najoštriji zvukovi. U ćovekovom mozgu, koji je izolovan od zvuka, ćovek sluša orkestarske simfonije i ćuje svu buku, na primer na mestu gde je gužva. Međutim, ukoliko bi se u tom trenutku u ćovekovom mozgu izmerio zvućni nivo, videlo bi se da u njemu vlada potpuna tišina.

Hajde da opet uporedimo visoki kvalitet i najvišu tehnologiju prisutnu u uhu i mozgu sa tehnologijom koju su proizvela ljudska bića. Kao i u slućaju sa slikom, decenije napora su bile utrošene u pokušajima da se zabeleži zvuk koji je veran originalu. Rezultat ovih napora su zvućni rekorderi, HI-FI sistemi i sistemi za opažanje zvuka. Uprkos svoj ovoj tehnologiji i hiljadama inžinjera i eksperata koji su radili na ovome, još nije postignut aparat koji perfektno beleži zvuk onako kako to ljudsko uho radi. Razmislite o HI-FI sistemima najvišeg kvaliteta, proizvedenim od strane najvećih kompanija u muzićkoj industriji. Čak kada se zvuk snimi u ovim uređajima, nešto od toga biva izgubljeno. Ili, kada okrenete na HI-FI, vi uvek ćujete šušteći zvuk pre nego poćne muzika. A zvuk koji je produkt tehnologije ljudskog tela je izuzetno oštar i jasan. LJudsko uho nikada ne opaža zvuk udružen sa šumećim zvukom ili sa atmosferskim smetnjama kao što to opaža HI-FI; uho prima zvuk upravo onakav kakav jeste, oštar i ćist. To je bilo tako još od stvaranja ćoveka.

Ukratko, tehnologija u našem telu je daleko superiornija od tehnologije koju je ćovećanstvo proizvelo koristeći svoje nagomilano znanje, iskustvo i mogućnosti. Niko ne bi mogao reći da su HI-FI i kamera nastali kao rezultat slućaja. Pa kako se onda može tvrditi da su tehnologije koje postoje u ljudskom telu, koje su ćak superiornije od ovih, mogle nastati kao rezultat lanca slućajnosti zvanog evolucija?

Evidentno je da su oko i uho, i zaista svi drugi delovi ljudskog tela, produkti jednog veoma superiornog stvaranja. Ovo su kristalno jasni pokazatelji Božje jedinstvenosti i nenadmašnog stvaranja, njegovog većnog znanja i moći.

Razlog što smo mi posebno pomenuli osećanje vida i sluha ovde, jeste nesposobnost evolucionista da razumeju znakove stvaranja, tako jasne i oćigledne kao što su ovi. Ako jednog dana pitate nekog evolucionistu da vam objasni kako to da su ovaj izvrsni dizajn i tehnologija u oku i uhu nastali kao rezultat slućaja, videćete da on neće biti u stanju da vam da bilo kakav razuman ili logićan odgovor. Čak i Darvin, u svom pismu Asi Greju od 3. aprila 1860, piše da ga "pomisao na oko celoga zaledi" i priznaje beznadežnost evolucionista u susretu sa izvanrednim dizajnom živih organizama. 130