Četvrto Poglavlje: Atomi Koji Postaju Živi

Do sada smo govorili o atomima i o tome kako nastaje materija. Rekli smo da su atomi gradivni blokovi svega živog i neživog. Važno je napomenuti da su atomi gradivni blokovi živih organizama isto kao i neživih predmeta. Pošto atomi nisu žive čestice, zapanjuje činjenica da su oni gradivni blokovi živih organizama. To je još jedno pitanje koje evolucionisti ne mogu da objasne.

Kao što nije moguće zamisliti delove kamena koji se spajaju i zajedno formiraju žive organizme, takođe je nemoguće zamisliti nežive atome koji se sami spajaju da formiraju žive organizme. Razmislimo o komadu stene i leptiru; jedno je neživo, drugo je živo. Ipak, kada razmotrimo njihove suštine, vidimo da se obe sastoje od istih subatomskih čestica.

Sledeći primer može bolje da objasni nemogućnost da se neživa materija sama od sebe transformiše u živu materiju. Da li aluminijum može da leti? Ne. Ako pomešamo aluminijum sa plastikom i benzinom, da li to može da leti? Naravno, još uvek ne može. Tek kad ove materijale postavimo na način da formiraju avion, i uključimo intelekt pilota, posle toga avion može da poleti. Prema tome, šta čini da avion leti? Da li su to krila? Motor? Pilot? Ništa od ovoga ne može da leti samo po sebi. U stvari, avion je proizvod koji je nastao spajanjem različtih delova od kojih nijedan nema sposobnost letenja. To spajanje izvršeno je po specijalnom planu. Sposobnost letenja ne izvodi se ni iz aluminijuma, ni iz plastike, ni iz benzina. Osobine tih supstanci su važne, ali sposobnost letenja može da se ostvari samo spajanjem tih supstanci prema izuzetnom planu i uz intervenciju inteligentnog bića. Živi sistemi nisu ništa drugačiji. Živa ćelija se formira raspoređivanjem neživih atoma prema izvanrednom planu, intervencijom inteligentnog Bića. Osobine živih ćelija, kao što su rast, razmnožavanje i druge, rezultat su savršenog dizajna i intervencije Tvorca, a ne osobina molekula. Dizajn koji srećemo prilikom stvaranja potvrđuje činjenicu da Tvorac stvara živo korišćenjem neživog, ali ne samo neživog.

Da li mogu materijali - kao što su plastika, aluminijum i čelik, koji se vide gore - da lete? Ne. Ne mogu da lete čak i ako se stave zajedno na isto mesto. Avion je proizvod nastao slaganjem različitih delova, od kojih nijedan nema sposobnost da leti, po posebnom planu i uz vođstvo inteligencije. Sposobnost letenja se ne izvodi ni iz aluminijuma, ni iz plastike, ni iz benzina. Osobine ovih supstanci su važne, ali sposobnost letenja moguće je ostvariti samo spajanjem tih supstanci izvanrednim oblikovanjem i inteligentnim upravljanjem. Živi sistemi nisu ništa drugačiji. Živa ćelija formira se raspoređivanjem neživih atoma delovanjem naročitog dizajna, uz vođstvo njenog Stvoritelja.

Samo Tvorac, bezgranično svemoćan i neuporedivo mudar, može da da život neživoj supstanci, to jest da od nje stvori živi organizam. Živi sistemi imaju tako složene strukture da još uvek, uprkos tehnološkim mogućnostima koje su danas dostupne, nije u potpunosti shvaćeno kako funkcionišu.

Međutim, postoji stvarnost koju je moguće shvatiti uz pomoć nauke koja je načinila izvanredan napredak praćen moćnom tehnologijom i njenim zapanjujućim razvojem u 20. veku. Živi organizmi imaju veoma složene strukture. Kada se sredinom 19. veka pojavila teorija evolucije, naučna istraživanja vršena su primitivnim mikroskopima koji su stvorili utisak da je ćelija samo prosta grudvica materije. Međutim, u 20. veku, posmatranja i istraživanja koja su načinjena korišćenjem naprednih instrumenata i elektronskih mikroskopa, otkrila su da ćelija, koja je gradivni blok živih organizama, ima veoma složenu strukturu koja je mogla da se formira samo kao rezultat savršenog dizajna. Ono što je najznačajnije, ta istraživanja su pokazala da je apsolutno nemoguće da život nastane spontano iz nežive materije. Izvor života je sam život. Ova činjenica takođe je eksperimentalno dokazana.38 To je problem koji evolucionisti ne mogu nikada da reše. Iz tog razloga, umesto da izlažu naučne dokaze, istaknuti naučnici-evolucionisti, koji su se našli u velikom ćorsokaku, iznose svoje stavove koji liče na ulepšavanje izloga. Oni iznose potpuno nelogične i nenaučne tvrdnje da materija ima svest, sposobnost i sopstvenu volju. Ipak, oni sami na kraju ne veruju u ove apsurdne priče i primorani su da priznaju da na glavna pitanja na koja treba odgovoriti to nije moguće učiniti na takav način.

Kao što naučnici-evolucionisti priznaju, glavni cilj teorije evolucije je da negira da je Tvorac stvorio žive organizme. Iako je istina stvaranja očigledna u svakoj tački svemira i definitivno je pokazano da je svaki detalj proizvod dizajna koji je toliko savršen da bi mogao da slučajno nastane, evolucionisti kao da ne vide tu činjenicu i zatvaraju se u jedan krug specifičnog rezonovanja.

Međutim, umesto da prihvate istinu, ovi naučnici više vole da razmišljaju i govore o sposobnostima mrtve materije i o tome kako je neživo transformisalo sama sebe u žive organizme. Dok zatvaraju oči pred istinom, ti naučnici sami sebi nanose neprijatnosti. Očigledno je da tvrđenje da atomi imaju neku vrstu dara i da taj dar koriste da se transformišu u žive sisteme, nema ništa sa logikom i realnošću.

Očigledna je besmislica gornjeg crteža. Svako danas zna da se kamenje u prirodi ne transformiše spontano u žabe ili ribe. Izvan svake sumnje, nemoguće je da se život formira od nežive materije. Ovo pobija teoriju evolucije, koja tvrdi da je život slučajno nastao iz nežive materije.

Posle čitanja primera koji ćemo sada navesti, sami ćete odlučiti koliko su realne te iracionalne priče. To je scenario za koji evolucionisti tvrde da opisuje transformisanje neživih i nesvesnih atoma u žive organizme, i što je još značajnije, u ljude sa visokim nivoom svesti i inteligencije.

WHILE ATOMS STUDY ATOMS Prema tvrdnji teorije evolucije, atomi su se slučajno formirali i transformisali u univerzitetske profesore, a zatim sami sebe posmatrali elektronskim mikroskopima, tvrdeći da su slučajno nastali. Bez sumnje, takva tvrdnja ne bi bila ubedljiva čak ni za malo dete.

Ovu priču moguće je produžiti, ali zastanimo ovde i izvršimo eksperiment da bismo pokazali da takva priča nikada ne može da se ostvari. Neka evolucionisti u jedno bure stave atome, koliko je god to potrebno, od svih elemenata koji učestvuju u formiranju života. Neka u to bure dodaju šta god smatraju da je neophodno da bi se ti atomi sjedinili i formirali organsku materiju, i neka onda čekaju. Neka čekaju sto godina, hiljadu godina i ako je neophodno sto miliona godina prebacujući odgovornost čekanja sa oca na sina. Da li će se jednog dana pojaviti profesor iz tog bureta? Svakako da neće. Bez obzira koliko čekaju, profesor neće izaći iz tog bureta. Ne samo da neće biti profesora, već nijedan živi organizam neće izaći iz tog bureta. Ni ptice, ribe, leptiri, jabuke, slonovi, ruže, jagode, narandže, ljubičice, drveće, mravi, pčele, čak ni jedan jedini komarac neće izaći, jer ako se i milioni delova organskih materija spoje, oni spontano neće steći karakteristike živih organizama.

Pogledajmo sada da li nesvesni atomi mogu spontano da formiraju molekule DNK, koji predstavljaju kamen temeljac života, ili da formiraju proteine.

DNK (dezoksiribonukleinska kiselina), koja se nalazi u jedru ćelije, sadrži šifre koje nose informaciju svih organa i svih karakeristika tela. Ova šifra toliko je složena da su naučnici bili u mogućnosti da je prepišu i to do veoma ograničenog opsega tek 40-tih godina 20. veka. DNK, koja sadrži celokupnu informaciju živog organizma kome pripada, takođe je sposobna da reprodukuje samu sebe. Kako molekul formiran sklapanjem atoma može da sadrži informaciju i kako se umnožava kopiranjem samog sebe, ostaje jedno od pitanja bez odgovora u nauci zasnovanoj na teoriji evolucije.

DNK molekul koji sadrži potpunu informaciju o živim ćelijama u savršeno šifrovanom sistemu, ima veoma složenu strukturu. Nepogrešiva struktura ovog molekula potpuno poništava tvrdnju evolucionista da je on formiran prostim slučajem.

Proteini su gradivni blokovi živih organizama i igraju ključnu ulogu u mnogim neophodnim funkcijama organizma. Na primer, hemoglobin transportuje kiseonik po organizmu, antitela uništavaju štetne mikroorganizme koji dospevaju u telo, a enzimi nam pomažu da varimo hranu koju uzimamo i pretvaraju je u energiju. Formule koje se nalaze u DNK omogućavaju proizvodnju više od 50.000 različitih tipova proteina. Proteini su ključni za opstanak živih organizama i zato nedostatak čak i samo jednog od tih proteina učinio bi život nemogućim za taj organizam. Naučno je nemoguće da se DNK i proteini, oboje ogromni molekuli, formiraju spontano kao rezultat prostog slučaja.

DNK je serija nukleotida raspoređenih po specijalnom redosledu. Protein je serija amino-kiselina ponovo raspoređenih po posebnom redosledu. Prvo, matematički je nemoguće da se molekuli DNK, ili molekuli proteina, koji postoje u hiljadama različitih tipova, prostim slučejem rasporede po preciznom redosledu neophodnom za život. Račun verovatnoće otkriva da je pretpostavka da čak i najprostiji molekul proteina oformi pravilan redosled slučajno jednaka nuli. (Za više informacija, vidi knjigu $Obmana evolucije$ (The Evolution Deceit) Haruna Jahija). Kao dodatak tim matematičkim nemogućnostima, postoji i značajna hemijska prepreka slučajnom formiranju tih molekula. Kada bi odnos između DNK i proteina bio rezultat vremena, slučaja i prirodnih procesa, onda bi postojala neka vrsta hemijske težnje da DNK i protein reaguju, pošto kiseline i baze imaju snažnu težnju da međusobno reaguju. U tom smislu, da je slučaj stvarno igrao ulogu, i čitav niz drugih prirodnih hemijskih reakcija pojavio bi se među nasumičnim fragmentima DNK i proteina, i živi sistemi koje vidimo danas ne bi se formirali.

Da li onda ta prirodna težnja delova DNK i proteina da međusobno reaguju hemijski ukazuje da bi vreme, slučaj i zakoni hemije na kraju proizveli život iz neke mešavine tih molekula? Ne. Upravo suprotno. Problem je da su sve te prirodne hemijske reakcije pogrešne reakcije što se tiče živih sistema. DNK i proteini prepušteni vremenu, slučaju i sopstvenim hemijskim težnjama, reaguju na način koji uništava živi sistem i koji bi sprečio bilo kakav predloženi razvoj života.41

Kao što smo videli, potpuno je nemoguće da DNK i proteini, koji se nikako ne mogu nasumično formirati, budu nekontrolisano ostavljeni da bi formirali život prateći svoje sopstveno formiranje. Žan Guton (Jean Guitton), poznati filozof, napomenuo je tu nemogućnost u svojoj knjizi $Bog i nauka$ (Dieu et la Science), izjavljujući da život nije mogao da se formira kao rezultat slučaja:

Kao što je Žan Guton naveo, da se u svetlu istraživanja i naučnih otkrića načinjenih u 20. veku došlo do tačke kada je naučno utvrđeno da Darvinova teorija evolucije nema nikakvu opravdanost. Američki biolog Majkl Bih (Michael Behe) iznosi ovo u svojoj poznatoj knjizi $Darvinova crna kutija$ (Darwin's Black Box):

Kao što je celokupan svemir nastao specijalnim stvaranjem, tako su i živi organizmi nastali specijalnim stvaranjem. Neživa materija ne može da se kombinuje prostim slučajem da bi formirala žive organizme. Samo Tvorac koji poseduje neograničenu moć, beskrajnu mudrost i beskonačno znanje ima moć da sve to učini.