U ovom delu naročitu pažnju ćemo posvetiti pticama selicama; analiziraćemo kakve savršene odnose one uspostavljaju na nebu, kao i sisteme u njihovim telima kojim su obdarene od strane Tvorca da bi mogle da "putuju po nebu".
 |
Kako i zašto ptice počinju da se sele i šta utiče na njih da "donesu odluku za selidbu", dugo vremena predstavlja predmet interesovanja kod ljudi. Neki naučnici navode da su razlog migracije - sezonske promene, dok drugi smatraju da je razlog - potraga za hranom. Ono što zaslužuje razmatranje jeste - kako ove životinje bez posebne zaštite, tehničke opreme i obezbeđenja, već samo sa svojim telima, mogu preleteti tako duga rastojanja. Selidba zahteva neke specijalne veštine kao što su orijentacija, skladištenje hrane i sposobnost letenja tokom dugog perioda. Nemoguće je da se jedna životinja, koja ne poseduje te osobine, transformiše u životinju koja je u stanju da se seli.
Jedan od eksperimenata koji su napravljeni da bi se ispitalo ovo pitanje jeste sledeće: slavuji su bili predmet eksperimenta u laboratoriji gde su unutrašnji uslovi, kao što su temperatura i osvetljenje, bili menjani. Unutrašnji uslovi su bili podešeni drugačije od spoljnih uslova. Na primer, ako je napolju bila zima, u laboratoriji je stvarana prolećna klima i ptice su prilagođavale svoje telo u skladu sa tim. Ptice su skladištile masnoću kao gorivo, baš kao što to čine kada se približava vreme za selidbu. Mada su se ptice organizovale u skladu sa veštačkim uslovima, i prepremile kao da će ići da se sele, one nisu počinjale sa selidbom pre nego što dođe vreme. One su se pridržavale spoljnih uslova. To je bio dokaz da ptice ne donose odluku za započinjanje selidbe u zavisnosti od sezonskih uslova.
Kako onda ptice određuju vreme za selidbu? Naučnici još uvek nisu našli odgovor na ovo pitanje. Oni veruju da živa bića imaju "satove u svom telu" koji im pomažu da prepoznaju vreme i u zatvorenim sredinama i da razlikuju sezonske promene. Međutim, odgovor da "ptice poseduju satove u svojim telima pomoću kojih određuju vreme selidbe" je nenaučni odgovor. Kakva je to vrsta sata, koji organ tela je uključen u to, i kako je on nastao? Šta će se desiti ako taj sat prestane sa radom ili se pokvari?
Pošto je uočeno da isti sistem funkcioniše ne samo za jednu vrstu ptica selica već za sve životinje koje se sele, očigledno da je potrebno više pažnje posvetiti tim pitanjima.
Kao što je dobro poznato, ptice selice ne započinju svoju selidbu sa istog mesta i nijedna od njih se ne nalazi na istom mestu kada dođe vreme selidbe. Većina vrsta se najpre sastane na određenom mestu i onda zajedno kreću u selidbu. Kako su one uspele međusobno da usklade svoje vreme? Kako su ti "satovi u njihovim telima", koje navodno poseduju, tako ujednačeni? Da li je moguće da je jedan takav uređen sistem mogao da nastane sam od sebe?
Nemoguće je da se planirana akcija odvija sama od sebe. Pored toga, u nijednoj ptici ili drugoj životinji koja se seli nije pronađen sat bilo kakve vrste. Svi organizmi koji se sele čine to svake godine u vreme koje je za njih određeno, ali oni to ne čine na osnovu satova u njihovim telima. Ono što ljudi zovu "satom u telu", jeste Božja kontrola nad tim živim bićima.
Životinje koje se sele prate Božji red baš kao i sve drugo u univerzumu.
 |
| "Do you not see that everyone in the heavens and earth glorifies Allah, as do the birds with their outspread wings? Each one knows its prayer and glorification. |
 |
Ptice troše velike količine energije prilikom leta. Iz tog razloga, one zahtevaju više goriva nego morske i kopnene životinje. Na primer, da bi preletela rastojanje od 3.000 km između Havaja i Aljaske, jedna ptica pevačica, koja je teška nekoliko grama, treba da zamahne svojim krilima 2,5 miliona puta. Pored toga, ona treba da ostane u vazduhu 36 sati. Njena prosečna brzina tokom ovog putovanja je otprilike 80 km/h. Tokom ovog napornog putovanja, količina kiseline u telu ptice se prekomerno povećava i ptica se suočava sa opasnošću da se onesvesti zbog rasta njene telesne temperature. Neke ptice u toj situaciji sleću na zemlju. Kako onda one, kada preleću preko velikih okeana, mogu da se spasu? Naučnici koji proučavaju ptice zapazili su da pod takvim okolnostima ptice maksimalno šire svoja krila i rashlađuju se odmaranjem na takav način.
Metabolizmi ptica selica dovoljno su jaki da to podnesu. Na primer, metabolička aktivnost u telu jedne male ptice pevačice dvadeset puta je veća nego kod slona. Telesna temperatura ptice dostiže 62oC.
Kao dodatna stvar, da bi mogle da podnesu tako naporno letenje, pticama su takođe podarene veštine koje im omogućavaju da koriste pogodnost vetrova.
Na primer, rode lete iznad 2.000 metara dostižući toplija strujanja vazduha i onda lebde duž njih do sledećih toplih strujam bez mahanja svojim krilima.
Sledeća tehnika leta koju koriste rode jeste letenje u formaciji "V" oblika. Na taj način, velika snažna ptica na početku formacije služi kao štit protiv snažnih vazdušnih struja i priprema put slabijima. Inženjeri aeoronautike tvrde da takvom organizacijom rode postižu uštedu energije do 23%.
Neke ptice selice lete na veoma velikim visinama. Na primer, guske mogu leteti na visini od 8.000 m. To je neverovatna visina u svetlu činjenice da je čak na 5.000 m atmosfera 63% ređa nego na nivou mora. Leteći na toj visini, gde je atmosfera tako retka, ptica mora da maše svojim krilima brže i stoga joj je potrebno više kiseonika.
Međutim, pluća ovih životinja su stvorena na takav način da maksimalno iskoriste kiseonik koji je dostupan na tim visinama. Njihova pluća, koja funkcionišu drugačije nego ona kod sisara, pomažu im da dobiju više energije iz ređeg vazduha.
 |
| Kada se ptica podigne do toplijih vazdušnih struja, ona počne polagano da lebdi na dole. Ovo joj pomaže da uštedi veliku količinu energije. |
Tokom selidbe, ptice takođe uzimaju u razmatranje atmosferske fenomene. Na primer, one menjaju pravac svog leta da bi izbegle oluje. Naučnici su istraživali čulo sluha kod ptica i uočili da neke ptice mogu čuti zvuk veoma niskih frekvencija, koji dolazi sa veoma velikih daljina u atmosferi. Ptice selice tako mogu čuti početak oluje sa udaljenih planina ili zvuk tornada na okeanu koji je udaljen stotine kilometara. Pored toga, poznata je činjenica da ptice pažljivo biraju putanju svoje selidbe daleko od regiona gde su atmosferski uslovi rizični.
Kako ptice određuju pravac svog leta bez pomoći karte, kompasa ili nekog sličnog uređaja tokom svog leta dugog nekoliko hiljada kilometara?
Prva teorija koja je predložena po tom pitanju bila je da ptice pamte karakteristike zemljišta ispod sebe i tako dostižu svoja odredišta bez problema. Ipak, eksperimenti su pokazali da je ova teorija netačna.
U jednom eksperimentu sa golubovima, korišćena su neprovidna sočiva kojima je bio zamračen pogled golubovima. Na taj način, oni su bili sprečeni da određuju pravac leta na osnovu terena na zemlji. Pa ipak, golubovi su uspeli da pronađu svoj put čak i kada su bili udaljeni nekoliko kilometara od svog jata.
 |
| Ova ptica je visoka samo pet centimetara. |
Naredno istraživanje je pokazalo da Zemljino magnetno polje utiče na ptice. Različiti eksperimenti su pokazali da ptice poseduju veoma napredne sisteme magnetnog opažanja koji im omogućavaju da pronađu svoj put korišćenjem Zemljinog magnetnog polja. Taj sistem pomaže pticama da odrede svoj pravac opažajući promene Zemljinog magnetnog polja tokom svoje selidbe. Eksperimenti pokazuju da ptice selice mogu registrovati čak i 2% promene Zemljinog magnetnog polja.
Na taj način se pokušalo objasniti da ptice poseduju neku vrstu kompasa u svom telu. Međutim, glavno pitanje leži upravo tu.
Pitanje glasi: Kako su ptice postale opremljene "prirodnim kompasom"? Mi smo svesni da je kompas "pronalazak" i delo ljudske inteligencije. Kako je onda kompas - instrument proizveden od strane čoveka koji je vekovima prikupljao znanja - mogao da nastane u telima ptica? Da li moguće da su ptice pre nekoliko godina, dok su tragale za pravcem svog leta, razmislile o korišćenju Zemljinog magnetnog polja i proizvele magnetne uređaje u svom telu? Ili su možda ptice, pre nekoliko godina, postale slučajno opremljene sa takvim mehanizmima? Sigurno ne.
Niti su to ptice mogle same od sebe da učine, niti je slučajnost mogla opremiti ptice sa takvim izuzetno razvijenim kompasom. Telesna građa ptica, njihova pluća, krila, sistem za varenje i njihova sposobnost da pronađu pravac leta jesu primeri savršenog stvaranja od strane moćnog Tvorca.
"He is Allah - the Creator, the Maker, the Giver of Form. To Him belong the Most Beautiful Names. Everything in the heavens and earth glorifies Him. He is the Almighty, the All-Wise."(Surat al-Hashr: 24)
 | |
| Gornja ilustracija prikazuje dvanaest povoljnih faktora za let ptice: | |
| 1. Sunce, | 7. Zvuci kao što su talasi i gromovi koji dolaze iz daleka, |
Priča o selidbi kraljevskih leptira, koji žive u jugoistočnoj Kanadi, mnogo je složenija od one kod ptica.
Kraljevski leptiri obično žive samo 5-6 sedmica nakon što se razviju od gusenice. Tokom jedne godine žive četiri generacije kraljevskih leptira. Tri od te četiri generacije žive na proleće i leto.
Sa dolaskom jeseni, situacija se menja. Selidba započinje na jesen i generacija koja se seli živi mnogo duže nego druge generacije koje žive tokom iste godine. Leptiri koji se sele predstavljaju četvrtu generaciju u godini.
Veoma je interesantno da selidba započinje tačno u noć jesenje ravnodnevnice. Leptiri koji se sele na jug žive šest meseci duže nego prethodne tri generacije. Njima je potrebno da tačno toliko dugo žive da bi kompletirale svoje putovanje i povratak.
Leptiri koji krenu na jug ne razilaze se sve dok ne ostave hladno vreme iza sebe. Nakon što prelete pola američkog kontinenta, milioni leptira se naseljavaju u srednjem Meksiku. Ovde se nalaze grebeni vulkana koji su prekriveni veoma raznolikim biljkama. Smešteno na visini od 3.000 metara, ovo mesto je dovoljno toplo za život leptira. Tokom perioda od četiri meseca, od decembra do marta, oni ništa ne jedu. Pošto se hrane masnoćom uskladištenom u njihovom telu, oni samo piju vodu.
Biljke koje cvetaju na proleće veoma su važne za ove leptire. Nakon četiri meseca gladovanja, njima će sada biti na raspolaganju biljni nektar. Oni sada mogu da uskladište dovoljno energije da se vrate u Severnu Ameriku. Ova generacija, koja svoj život produžava sa dva na osam meseci, ne razlikuje se po drugim pitanjima od preostale tri generacije. Oni se pare krajem marta, pre nego što krenu na putovanje. Na ravnodnevnicu, kolonija počinje da leti na sever. Uskoro nakon što završe svoje putovanje i stignu u Kanadu, oni umiru. Međutim, pre nego što uginu, oni rađaju novu generaciju koja je neophodna za opstanak njihove vrste.
Novorođena generacija je prva generacija u toj godini i živi oko jedan i po mesec. Onda dolaze druga i treća generacija. Kada dođe četvrta generacija, selidba počinje iz početka. Ova generacija će živeti šest meseci duže nego ostale i lanac će se nastaviti na isti način.
Ovaj interesantni sistem navodi na mnoga pitanja: kako to da svaka četvrta generacija ovih leptira živi šest meseci duže? Kako to da se ova četvrta generacija uvek poklapa sa zimom i tako u krug tokom nekoliko hiljada godina? Kako to da ovi leptiri uvek započinju selidbu na ravnodnevnicu? Kako je njihova priroda tako osetljiva ili oni možda koriste kalendar?
Bez sumnje, ne postoji odgovor na ta pitanja u okviru "teorije evolucije" ili drugih varijanti te teorije. Leptiri su morali posedovati takve interesantne karakteristike od trenutka kada su nastali. Da prva četvrta generacije ovih leptira na Zemlji nije imala tu karakteristiku da duže živi, onda bi svi leptiri uginuli te zime i ovi organizmi bi izumrli.
Ovi leptiri su morali da postoje sa ovim neverovatnim osobinama od trenutka kada su bili stvoreni. Sigurno je da "slučajnost" nema takvu sposobnost da organizuje generacije životinja u skladu sa selidbom. Sa druge strane, takođe je nemoguće da leptiri odluče da naprave svoju četvrtu generaciju da živi duže, i da urede svoje metabolizme, DNK i gene u skladu sa tim.
Očigledno je da su ovi leptiri bili stvoreni sa takvim osobinama.
 |
| Kada hiljade kraljevskih leptira sleti na drvo, ono postaje nevidljivo. |
