1. Tako mi zore,
2. i deset noći,
3. i parnih i neparnih,
4. i noći kada nestaje –
5. zar to pametnom zakletva nije…?
6. Zar ne znaš šta je Gospodar tvoj sa Adom uradio,
7. sa stanovnicima Irema, punog palata na stupovima,
8. kojima ravna ni u jednoj zemlji nije bilo;
9. i Semudom, koji je stijene u dolini klesao,
10. i faraonom, koji je šatore imao –
11. koji su na Zemlji zulum provodili
12. i poroke na njoj umnožili,
13. pa je Gospodar tvoj – bič patnje na njih spustio,
14. jer, Gospodar tvoj je, zaista, u zasjedi.
15. Čovjek, kada Gospodar njegov hoće da ga iskuša pa mu počast ukaže i blagodatima ga obaspe, rekne: "Gospodar moj je prema meni plemenito postupio!"
16. A kad mu, da bi ga iskušao, opskrbu njegovu oskudnom učini, onda rekne: "Gospodar moj me je napustio!"
17. A nije tako! Vi pažnju siročetu ne ukazujete,
18. i da se puki siromah nahrani – jedan drugog ne nagovarate,
19. a nasljedstvo pohlepno jedete
20. i bogatstvo pretjerano volite.
21. A ne valja to! Kada se Zemlja u komadiće zdrobi
22. i kad dođe naređenje Gospodara tvoga, a meleki budu sve red do reda,
23. i kad se tog Dana primakne Džehennem; tada će se čovjek sjetiti – a na što mu je sjećanje?! –
24. i reći: "Kamo sreće da sam se za ovaj život pripremio!"
25. Tog Dana niko neće kao On mučiti,
26. i niko neće kao On u okove okivati!
27. A ti, o dušo smirena,
28. vrati se Gospodaru svome zadovoljna, a i On tobom zadovoljan,
29. pa uđi među robove Moje,
30. i uđi u Džennet Moj!
